31.08.2016

Hinkeman: šta mora neka bude (Koprodukcija JDP i FDU)

Vuk Bošković

HINKEMAN: ŠTA MORA NEKA BUDE (KOPRODUKCIJA JDP I FDU)

Režija: Andrej Nosov

PRODUKCIJA: Predrag Madžarević, Janko Dimitrijević, Strahinja Bošković,KOSTIMOGRAFKINJA: Darinka Mihajlović, SCENOGRAFKINJA: Mia David,KOMPOZITORKA: Irena Popović Dragović, DRAMATURG: Vuk Bošković, DIZAJNERKA SVETLA: Gordana Pantelić, ŠMINKERKA: Snežana Petković, MUZIČARI: Danilo Tirnanić (bubanj), Uroš Antić (harmonika), Vladimir Grubaj (klarinet), Lena Vasić (violina), 

Koprodukcija JDP i FDU

Po drami „Slučaj Hinkeman“ Ernsta Tolera

Srpsko pozorište nije u dobrom stanju. To ne mora da se dokazuje, to je samoočigledno. Samoočigledno je baš zbog toga što niko ne tvrdi da je suprotno. Nema knjiga teoretičara o „zlatnom dobu neonaturalizma“, ne postoji zbirka radova pod nazivom „Loncima i poklopcima do istine“. Povremeno, postoje naznake debate između mladih pozorišnih umetnika koji zagovaraju promenu, zaokret, poziv na aktivizam i već priznatih ljudi iz struke koji pričaju o sklonosti mladih ka „pronalaženju rupe na saksiji“. Svi se slažu da pozorište treba da postoji, da živi, da stvara, što je i logično jer svima ispred umetnik/ca stoji reč „pozorišni/a“.

Ernst Toler je dramu „Slučaj Hinkeman“ napisao u zatvoru 1922. i ona je njegovo svakako najpoznatije delo. Kroz celu svoju karijeru, koja se zajedno sa njegovim životom tragično završila u sobi njujorškog hotela „Mayflower“, pozorište i pisanje za pozorište koristio je kao platformu za politički aktivizam, što svakako ne umanjuje umetnički značaj njegovog dela, čak naprotiv. U trenutku kada smo odlučili da postavimo upravo ovu dramu, shvatili smo da ona mora da bude radikalno adaptirana, iz dva prosta razloga: prvi je da Srbija nije Nemačka, a drugi je da je prošao skoro čitav vek od njenog nastanka. U tom periodu Nemačka se podigla iz pepela Prvog svetskog rata, onda dovela do ivice uništenja kako sebe tako i pola sveta, pa se ponovo podigla iz pepela, ostala podeljena skoro pola veka, da bi danas bila ekonomsko i kulturno srce nove Evrope. Dok se sve to dešavalo sa Nemačkom i svetom, Srbija je najveći deo prethodnog veka (kao i veka pre njega) provela pokušavajući da utvrdi svoj identitet. Taj proces još uvek traje (i nema naznaka da će skoro biti kompletiran). Međutim, postoji jasna sličnost između Nemačke iz Tolerove drame i Srbije u kojoj živimo: oba društva su posleratna društva, i ova predstava, kao i originalni komad, u svojoj srži imaju tu temu.

Toler je napisao dramu sa mišlju o budućnosti Nemačke. On je duboko zazirao od nacionalizma, vrlo rano je počeo da govori kako protiv Hitlera, tako i protiv političke i društvene elite koja je odbijala da se sa Hitlerom obračuna, već mu je davala parče po parče prostora i vlasti verujući da on neće želeti više. U Nemačkoj su se, u međuratnom periodu, ideologije međusobno takmičile sa svojim vizijama o budućnosti Nemačke. Pobedila je najnasilnija i najekstremnija i svi znamo kako se to završilo. Ne može se reći da se u današnjoj Srbiji bilo ko na bilo kojoj od javnih „scena“ nudi na osnovu svoje vizije budućnosti. Ovde se još nije raščistilo sa prošlošću, nismo raščistili ni mi sa njom, niti ona sa nama. Četiri godine je prošlo od kraja Prvog svetskog rata do nastanka drame o životu ratnog vojnog invalida, veterana kroz koga pisac prelama celu situaciju u društvu (bar svoj pogled na nju). Od ratova u kojima Srbija nikada nije zvanično učestvovala prošlo je 18, od bombardovanja 14 godina. Od originalnih drama koje se bave ratnom tematikom ne može da se napravi ni pristojna kućna biblioteka. Od značajnih originalnih drama koje se bave ratom teško da može da se napravi i zbirka. Procenjivati kvantitativno šta može da se uradi od pozorišnog ili bilo kakvog drugog materijala posvećenog ljudima koji su bili u ratovima u kojima Srbija (ni)je učestvovala besmisleno je i bespredmetno. I ovde se ne radi o specijalnim interesima ili pravima vojnih veterana. To je jako tužna, potresna i zastrašujuća tema za neko drugo mesto. Ovde se radi o prostom pitanju: jesmo li mi ili nismo bili u tim ratovima? Jesu li ratni pohodi, pobede, zločini, pljačke i porazi rađeni u naše ime ili nisu? Šta je odgovornost ovog društva prema svemu tome? Ima li je? Da li je moguće govoriti o zločinima, a da se ne pominju i ne zloupotrebljavaju žrtve? Da li se ovde računaju samo „naše“ žrtve ili i žrtve i zločini? Šta su to „naše“ žrtve? Šta je ovo društvo uradilo za njih? Da li su one „naše“ uvek ili samo kada treba skrenuti razgovor sa teme „naših“ zločina na „njihove“ zločine? Ova pitanja zvuče retorički, pogotovu ako se posmatraju sa ideološke pozicije, ali ona su ozbiljna i stvarna i na njih ovo društvo ne želi da dâ odgovor. Čak se više i ne smatra da je odgovor potreban. A čak i da se pruži odgovor, da li za njim slede neki postupci?

Opšte je poznato da je PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) široko rasprostranjen među veteranima. Ono što je manje poznato je da oni imaju pravo na osiguranje samo ako im se PTSP utvrdi u roku od 5 godina po povratku iz rata. Veliki broj slučajeva dijagnoziran je nakon isteka tih 5 godina. Da li je to ozbiljan problem? Većina građana bi potvrdno odgovorila na to pitanje. Da li širenjem svesnosti o određenom problemu nastaje akcija? U ovoj zemlji i ovom društvu mnoge stvari su poznate, u svim sferama života. Ali to što su poznate, to ne znači da će bilo šta biti urađeno povodom njih.

Zbog svega ovoga bila je neophodna „ozbiljna“ adaptacija komada. Svi likovi u adaptiranoj verziji znaju sve o ostalim likovima (izuzev glavne linije radnje koja se bavi Gretinim neverstvom i Eugenovim zaposlenjem). Lik Majke Hinkeman je proširen, dopunjen dijaloškim i monološkim scenama koje se bave Eugenovim odlaskom u rat. Napisani su songovi. Frence je radikalno proširena, ona je zbir originalnog lika ljubavnice i Eugenovih prijatelja. Ona je takođe i aktivistkinja što je možda i najozbiljniji zaokret u odnosu na originalni komad. Toler nastupa sa aktivističke pozicije, on veruje da se društvenim, političkim i pozorišnim angažmanom sa jasnim stavom može uticati na društveni dijalog i društvenu situaciju. Ova adaptacija ne deli tu poziciju. Bar ne u tom smislu. Ovo nije oštra, britka društvena kritika kojom hoće da se izloži jasan politički i društveni stav i „plan za budućnost“. To ne znači da je takva vrsta diskursa nešto čega se treba kloniti. Ovde se ne priča o broju mrtvih, o izbeglicama, o hladnjačama, o masovnim grobnicama. To je sve već poznato, svi znaju sve o tome, ili znaju da ne žele da znaju bilo šta o tome. Činjenice kao takve ne donose istinu. Ova adaptacija se bavi vrlo jednostavnim i vrlo konkretizovanim pitanjem: „I?“

Svi sve znamo, svi znamo šta se desilo, šta će se desiti u zavisnosti od određenih izbora, svi znamo sve moguće posledice, ali nikako nešto da se desi. Cela jedna generacija odrasta čekajući da se odgovori na to pitanje od jednog slova. Najsiromašniji i najnezaposleniji deo stanovništva čine mladi, bez obzira na stepen obrazovanja. Za šta se mi školujemo? Šta ćemo postati? Šta možemo da postanemo? Zašto je to tako? Opet, ovo nisu pitanja koja treba da se tumače kroz vrlo jasan podtekst. Tog podteksta nema. Postoje samo pitanja bez odgovora, mogućnosti bez konkretnog izbora, odgovornost bez bilo koga ko bi mogao da bude odgovoran (sem u situacijama kada se svi mi međusobno, zajedno sa tabloidima dogovorimo da delegiramo krivicu nekome, naravno bez bilo kakve presude osim one na naslovnoj strani velikim, masnim slovima). Hiljade i hiljade pitanja za koja uvek postoje spinovani odgovori kako na javnoj sceni, tako i u privatnim, svakodnevnim životima običnih ljudi, a na koje uvek može da se postavi pitanje „I?“. To pitanje neće imati iskren odgovor. A na kraju, u ovoj adaptaciji, kao i u ovoj predstavi, sve se svodi na iskrenost. Od svakog novog monologa, scene ili lika, preko svakog rediteljskog postupka i glumačkog zadatka „Hinkeman: šta mora neka bude“ je pozorišna predstava o iskrenosti, kako nas, tako i onih kojima se obraćamo.

Srpsko, kao i svako pozorište, kao i svako društvo, mora da bude iskreno samo sa sobom da bi imalo smisla, da bi nešto uradilo, da bi nešto postiglo. Pozorište ne sme da se pretvori u „otvoreno“ snimanje TV serije na kome i oni na sceni i oni u publici znaju da ništa od svega toga nije stvarno, ali međusobno pravimo dogovor da to ne primećujemo. U stvari sme, ali onda ono postaje besmisleno, postaje laž, postaje „rijaliti“ koji gledamo radi eskapizma, ali zašto bismo gledali i stvarali „rijaliti“ koji je manje realan i od tog TV žanra?

Ovde se ne predlaže kopernikanski obrt u srpskom pozorištu ili revolucija, ovde se samo predlaže, jer se veruje da bi
umesto od „kad bi“ trebalo da se krene od pretpostavke „i bi“.

Vuk Bošković

 

Zahvaljujemo:

Jugoslovenskom dramskom pozorištu
Fondu za humanitarno pravo
Inicijativi mladih za ljudska prava
Marku Lekiću
Vladimiru Dekiću
Udruženju učesnika oružanih sukoba sa prostora bivše Jugoslavije

Odštampajte Odštampajte