30.04.2018 Vesti / Saopštenja, Vesti/Aplikacija

NAGRADA NA NUŠIĆEVIM DANIMA

Glumcu Borisu Isakoviću pripala je Nagrada „Milosav–Buca Mirković“ na 35. Nušićevim danima u Smederevu za glumačko ostvarenje u predstavi Pod žrvnjem s kojom je Jugoslovensko dramsko pozorište učestvovalo na ovom festivalu.

Žiri u sastavu Goran Jevtić (dramski umetnik, predsednik),  Snežana Trišić (rediteljka) i Tanja Šljivar (dramska spisateljica) doneo je jednoglasnu odluku s obraloženjem: „Izuzetnom glumačkom veštinom, preciznošću, osećajem za meru,  i raskošnim emocionalnim nijansiranjem, gradeći dva lika u predstavi Pod žrvnjem Dragoslava Nenadića, u režiji Egona Savina, i produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Boris Isaković se potrvđuje kao jedan od najboljih srpskih glumaca. Noseći moralnu dilemu čitave predstave ’da li je bolje biti gladan ali sačuvati integritet ili se povinovati opštem društvenom raspadu zarad egzistencije’, Boris Isaković imponuje talentom,  mišljenjem, dubinom i snagom emocija koji bude empatiju i preispitivanje o tome šta čovek jeste i šta bi mogao biti.

27.04.2018 Vesti / Saopštenja, Vesti/Aplikacija

RADNO VREME BLAGAJNE TOKOM PRVOMAJSKIH PRAZNIKA

Blagajna Jugoslovenskog dramskog pozorišta neće raditi u utorak 1. i sredu 2. maja.

 

20.04.2018 Vesti / Saopštenja, Vesti/Aplikacija

HNK IZ ZAGREBA NA SCENI „LJUBA TADIĆ“

Saradnja koja je 2015. godine, posle skoro tri decenije, uspostavljena između Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba, nastavlja se izvođenjem predstave Ljudi od voska Mate Matišića u režiji Januša Kice 31. maja na Sceni „Ljuba Tadić“.

Dramski triptih Ljudi od voska sastoji se od tri samostalna i stilski različita dela, čija je glavna veza Viktor, dramski pisac i scenarista, bivši rok gitarista i pop-rok zvezda bivše države. U predstavi igraju: Goran Grgić, Ksenija Marinković, Alma Prica, Bojan Navojec, Ana Begić, Milan Pleština, Ivan Jončić, Slavko Juraga, Luka Dragić, Siniša Popović, Ivan Glowatzky, Silvio Vovk, Kristijan Potočki, Alen Šalinović, Jelena Perčin, Iva Mihalić, Damir Markovina, Vanja Matujec, Katija Zubčić, Barbara Vicković, Olga Pakalović, Ivana Boban i Dora Lipovčan.

Poljski reditelj Januš Kica je završio teatrologiju na Univerzitetu u Krakovu. Godine 1981, po završetku studija, odlazi u Zapadnu Nemačku.  U Kelnu upisuje studije teatrologije i Istorije umetnosti.  Godine 1990. prvi put režira u ZeKaeM-u u Zagrebu i tada počinje njegova kontinuirana saradnja sa pozorištima u glavnom gradu Hrvatske. Pored Nemačke i Hrvatske, režirao je u Austriji (Beč) i u Sloveniji (Celje, Maribor, Nova Gorica, Piran) a najviše u SNG-u u Ljubljani. Kica je u Zagrebačkom pozorištu mladih postavio komad Biljane Srbljanović Skakavci. Dobitnik je brojnih priznanja.

Scenografiju za predstavu Ljudi od voska radili su Studio NUMEN i Ivana Jonke koji u JDP-u potpisuju scenografije za predstave Metamorfoze, Hamlet i Ajnštajnovi snovi.

 

27.03.2018 Vesti / Saopštenja, Vesti/Aplikacija

PORUKA ZA SVETSKI DAN POZORIŠTA 2018

Sajmon Mekbarni, Ujedinjeno Kraljevstvo
Glumac, pisac, reditelj i sаosnivač pozorišta „Théâtre de Complicité“

Na manje od kilometar od Kirenajske obale u severnoj Libiji nalazi se ogromno kameno sklonište. 80 metara široko i 20 metara visoko. Na lokalnom dijalektu zove se Hauh Fteah.

Testom utvrđivanja starosti pomoću ugljenika iz 1951, ovde je utvrđeno postojanje neprekidnog ljudskog prisustva pre najmanje 100.000 godina. Među iskopanim artefaktima bila je i frula od kosti, koja datira negde između 40.000 i 70.000 godina pre nove ere. Kada sam kao dečak čuo za to, upitao sam oca – „Imali su muziku?“ Nasmejao se. „Kao i sve druge ljudske zajednice.“ On je bio preistoričar rođen u Americi, prvi koji je učestvovao u iskopavanja u Huah Fteahu.

Velika mi je čast i zadovoljstvo što sam evropski predstavnik na ovogodišnjem Svetskom danu pozorišta.

Moj prethodnik, veliki Artur Miler, 1963. godine rekao je da se nad svetom opasno nadvija pretnja nuklearnog rata: „U vremenima kada su ruke diplomatije i politike tako kratke i nejake, delikatan ali nekada dalekosežan domet umetnosti mora da ponese teret toga da na okupu održi ljudsko društvo.“

Značenje reči drama potiče od grčkog „dran“ što znači „raditi, činiti“… reč teatar potiče iz grčkog, „Theatron“, što doslovno znači „mesto viđenja“. Ne samo mesto gde gledamo nego gde vidimo, shvatamo, razumemo. Pre 2.400 godina Poliklet Mlađi projektovao je veliko pozorište u Epidaurusu. Sa auditorijumom koji prima 14.000 gledalaca, zapanjujuća je čudesna akustika u otvorenom prostoru. Šibica upaljena na sredini pozornice može se čuti u celom auditorijumu sa 14.000 mesta. Kao što je bilo uobičajeno u grčkim pozorištima, iza glumaca se video i pejzaž. Tako se, istovremeno, spajalo ne samo više prostora, prostor zajednice, pozorišta i prirodnog sveta, nego su se spajala i sva vremena. Kako su predstave prizivale u sadašnjost mitove iz prošlosti, mogli ste se, iznad pozornice, zagledati u ono što će postati vaša konačna budućnost. Priroda.

Jedno od najupečatljivijih otkrića rekonstrukcije Šekspirovog Glob teatra u Londonu takođe ima veze sa onim što vidimo. Ovo otkriće ima veze sa svetlom. I pozornica i auditorijum jednako su osvetljeni. Izvođači i publika mogu da vide jedni druge. Uvek. Gde god pogledaš, vidiš ljude. A jedna od posledica je i to što nas ovo podseća da veliki monolozi, recimo Hamleta ili Magbeta, nisu tek intimna promišljanja, nego javna razmatranja.

Živimo u vremenima kada je teško jasno videti. Okruženi smo sa više fikcije nego u bilo kom drugom trenutku istorije ili praistorije. Svaka „činjenica“ može se osporiti, svaka anegdota polaže pravo na našu pažnju kao „istina“. Naročito nas jedna fikcija neprekidno okružuje. Ona koja teži da nas odvoji. Od istine. I jedno od drugog. Da smo odvojeni. Narodi od naroda. Žene od muškaraca. Ljudi od prirode.

Ali jednako kao što živimo u vremenima podela i fragmentacije, živimo i u vremenima ogromnog pokreta. Više nego u bilo kom trenutku u istoriji, ljudi su u pokretu; često bežeći; hodajući, plivajući po potrebi, migrirajući; po celom svetu. A to je tek početak. Odgovor je, kao što znamo, da se zatvore granice. Podignu zidovi. Da se isključi. Izoluje. Živimo u svetskom poretku koji je tiranski, gde je ravnodušnost valuta, a krijumčarska roba nada. Deo te tiranije je i u kontroli ne samo prostora nego i vremena. Vreme u kojem živimo zazire od sadašnjosti. Koncentriše se na nedavnu prošlost i blisku budućnost. Nemam to. Kupiću ovo. Sada, kad sam to kupio, treba mi sledeća… stvar. Daleka prošlost se briše. Budućnost nema značaja.

Mnogo je onih koji kažu da pozorište neće ili ne može to da promeni. Ali pozorište neće otići. Zato što je pozorište mesto, rekao bih, utočište, gde se ljudi okupljaju i odmah formiraju zajednice. Kao što smo oduvek činili. Sva pozorišta su iste veličine kao prve ljudske zajednice od 50 do 14.000 duša. Od nomadske špilje do trećine stare Atine.

Upravo zbog toga što pozorište postoji samo u sadašnjosti, ono čini izazov ovom pogubnom viđenju vremena. Pozorište se uvek bavi sadašnjim trenutkom. Njegovo značenje gradi se u zajedničkom činu između izvođača i publike. Ne samo ovde nego i sada. Bez čina izvođača, publika ne bi mogla da veruje. Bez verovanja publike, predstava ne bi bila celovita. Smejemo se u istom momentu. Ganuti smo. Zadržavamo dah ili iznenađeni ostajemo bez reči. I u tom trenutku, kroz dramu, otkrivamo najdublju istinu: ono što smo smatrali najintimnijom granicom između nas, granica naše lične svesti, takođe je bez granica. Ona je nešto što delimo sa drugima.

I ne mogu da nas spreče… svake večeri. Svake večeri će se ponovo okupiti glumci i publika. I ponovo će se odigrati ista drama. Po rečima pisca Džona Bergera, „Duboko u prirodi pozorišta je osećaj ritualnog povratka“, a upravo zbog toga je ono oduvek umetnička forma bezdomnika, što mi zapravo jesmo zbog tog rastakanja našeg sveta. Gde god ima izvođača i publike, igraće se priče koje se ne mogu ispričati nigde drugde, bilo da govorimo o operskim i pozorišnim kućama naših velikih gradova, ili kampovima u koje su se sklonili migranti i izbeglice u severnoj Libiji i širom sveta. Uvek ćemo biti povezani, kao zajednica, u ovom ponovnom odigravanju.

A da smo u Epidaurusu, mogli bismo da podignemo pogled i vidimo kako nam je to zajedničko sa širim krajolikom. Da smo uvek deo prirode i ne možemo od nje pobeći, kao što ne možemo pobeći ni sa ove planete. Da smo u Glob teatru, videli bismo kako se naizgled intimna pitanja postavljaju svima nama. A da držimo u rukama kirenajsku frulu staru 40.000 godina, razumeli bismo da su prošlost i sadašnjost nerazdvojne – lanac ljudske zajednice nikad ne mogu raskinuti tirani i demagozi.

Sa engleskog prevela Lidija Kapičić

Biografija

Sajmon Mekbarni, rođen u Kembridžširu 1957. Engleski glumac, pisac i reditelj. Posle studija engleske književnosti na Univerzitetu Kembridž, usmerava svoju pažnju na pozorište i upisuje studije na Međunarodnoj pozorišnoj školi „Žak Lekok“ (l´École Internationale de Théâtre Jacques Lecoq) u Parizu.

Godine 1983. saosnivač je pozorišta „Théâtre de Complicité“ u Londonu i odmah počinje da ga koristi kao platformu na kojoj je sve što je naučio o pozorištu pretočio u praksu. To je postigao režirajući najpoznatije produkcije ove kompanije: Mnemonik (Mnemonic, 1999), Slon iščeznu (The Elephant Vanishes, 2003), Pseće srce (A Dog’s Heart, 2010), Majstor i Margarita (The Master and Margarita, 2011).

Pored ovih rediteljskih uspeha, Sajmon Mekbarni je 2007. napisao i režirao Broj koji nestaje (A Disappearing Number), priču o saradnji između britanskog matematičara i indijskog naučnika. Ova je predstava obišla svet. Osim toga, 2009. pomogao je u konceptualizaciji i režiranju prodstave Shun-kin u produkciji pozorišta Komplisite, koja je nastala na osnovu tekstova japanskog autora Đunićira Tanizakija.

Komplisite važi za pozorište koje u velikoj meri odslikava teorijsko i akademsko shvatanje pozorišta Sajmona Mekbarnija. Poznato je i po osobenom pozoršnom stilu, koji akcentuje snažne, telesne, poetske i nadrealne prizore, čime dijalog na sceni poprima diskretnu notu spektakla. Projekti ove trupe obilaze svet nailazeći na velike pohvale.

Njegovo stvaralaštvo nagrađeno je mnogim priznanjima: 1998, Nagrada „Lorens Olivije“ (Laurence Olivier Award) za najbolju koreografiju za postavku Kavkaskog kruga kredom; 1999. i 2007. nagrada Kruga pozorišnih kritičara za Mnemonik i Broj koji nestaje; 2005.

22.02.2018 Vesti / Saopštenja, Vesti/Aplikacija

POČINJE PRODAJA ULAZNICA ZA MART

Prodaja ulaznica za mart počinje u petak, 23. februara. Radno vreme blagajne je radnim danima i subotom od 10 do 15h i od 17h do 20h i nedeljom od 17h do 20h.

23.01.2018 Vesti / Saopštenja, Vesti/Aplikacija

POČELE PROBE PREDSTAVE KRALJ BETAJNOVE

Danas su u Jugoslovenskom dramskom pozorištu počele probe predstave Kralj Betajnove Ivana Cankara u kojoj, u režiji Milana Neškovića, glume Nenad Jezdić, Vojin Ćetković, Nikola Rakočević, Jasmina Avramović, Milena Živanović, Nebojša Milovanović, Vučić Perović, Mina Obradović…

Ove godine Jugoslovensko dramsko pozorište obeležava sedamdeset godina od prve premijere koja je izvedena 3. aprila 1948. Cankarevo delo, u režiji Bojana Stupice, te večeri odigrali su članovi slavnog ansambla JDP-a među kojima su bili Milivoje Živanović, Marija Crnobori, Branko Pleša, Nada Riznić, Dubravka Perić, Strahinja Petrović, Kapitalina Erić, Karlo Bulić, Zoran Ristanović.

22.01.2018 Vesti / Saopštenja, Vesti/Aplikacija

POČINJE PRODAJA ULAZNICA ZA FEBRUAR

Prodaja ulaznica za februar počinje u utorak,  23. januara.

29.05.2017 Vesti / Saopštenja, Vesti/Aplikacija

POČINJE PRODAJA ULAZNICA ZA SEPTEMBAR

Prodaja ulaznica za septembar počinje u petak, 1.

Stranica 5 од 32« Prva...34567...102030...Poslednja »