07.09.2017

Faust

Johan Volfgang Gete

FAUST (GOSTOVANJE SNG DRAMA IZ LJUBLJANE)

Režija: Tomaž Pandur

Koproducent : Festival Ljubljana, Prevod: Božo Vodušek, Erika Vouk, Adaptacija: Livija Pandur, Dramaturgija: Livija Pandur, Scenografija: Sven Jonke (Numen), Kostimografija: Felype de Lima, Autor videa: Dorijan Kolundžija, Kompozitor: Silence (Boris Benko, Primož Hladnik), Lektor: Tatjana Stanič, Dizajn svetla: Tomaž Pandur, 

Predstava se izvodi sa titlom na srpskom jeziku.

Reditelj Tomaž Pandur ponovo se bavi jednim od najvećih mitova u Evropi. Iako je priča o Faustu bazirana na srednjovekovnoj legendi o čoveku koji je prodao dušu đavolu, u stvari, govorimo o osećanjima otuđenja modernog čoveka i njegove potrebe za razumevanjem sebe i sveta u širem kontekstu.

Premijera: 21. 09. 2015 Križanke, 30. 10. 2015 SNG Drama Ljubljana

07.09.2017

OKP ljubav

OKP LJUBAV (L-E-V / TEL AVIV)

Režija: Sharon Eyal, Gai Behar

Muzika, dizajn zvuka: Ori Lichtik, Dizajn svetla: Thierry Dreyfus , Kostim: Odelia Arnold u saradnji sa Sharon Eyal, Gai Behar, Rebecca Hytting, Gon Biran, 

14. Beogradski festival igre 

Na repertoaru 11. aprila 2017.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) je vrsta neuroze koja u navratima postavlja izazove u ljubavi i životu. Snažan komad, odigran u ritmu pulsirajuće tehno muzike koju je osmislio di-džej Ori Lihtik, govori o ljubavi koja uvek izostaje, ili o ljubavnicima koji stalno jedno drugome nedostaju. Odsustvo sinhronizacije! Kao kada jedna osoba leže u krevet, a druga ustaje iz njega. Poput nečega što je celo i netaknuto, a ima puno nedostataka u sebi. Ovo delo je posvećeno nedostacima.

Vidim sve u ovom komadu veoma mračno, kao u senkama, ti i tvoj odraz igrate. Najveći deo insipracije, dolazi iz teksta „OKP“, Nila Hilborna. Za mene je ovaj tekst zaista moćan, jer osećam da me pokreće. Nisam mogla da prestanem da čitam. Rečenice su već bile koreografija, kalup u koji možete staviti svoju inspiraciju, ili sebe samog. Po prvi put se zaplet oblikovao u mojoj glavi, mnogo pre nego što smo počeli da radimo. Unapred sam znala osećaj i osetila mirise. Kao kraj sveta, bez milosti. Miris cveća, ali izuzetno težak. Propadanje u rupu, bez mogućnosti povratka. Puno buke, u očajanju za tišinom. Ne radi se o prostoru u kome želim da napravim nešto tužno, već o potrebi da isčupam crni kamen koji nosim u grudima.

Sharon Eyal

Igračica i koreografkinja Šaron Ejal je rođena u Jerusalimu. Igrala je sa Kompanijom Batševa od 1990- 2008. godine, i počela da stvara koreografije u okviru kompanijskog projekta “Batševini igrači kreiraju”. Radila je kao saradnik umetničkog direktora ove trupe, u periodu 2003-2004. godine, i kao stalni koreograf kompanije od 2005-2012. godine. Tokom 2009. godine, počela je da stvara komade za plesne kompanije, širom sveta: “Killer Pig” (2009) i “Corps de Walk” (2011) za Carte Blanche iz Norveške; “Too Beaucoup” (2011) za Hubbard Street Dance iz Čikaga i “Plafona” (2012) za nemačku Plesnu kompaniju Oldenburga. Godine 2013., osniva trupu L-E-V, zajedno sa svojim dugogodišnjim saradnikom Gajom Beharom. Prethodne godine premijerno je izvedena njihova postavka “Crno bez naslova” za Plesnu kompaniju Opere Geteborga. Šaron Ejal je dobitnica mnogih nagrada, uključujući i Nagradu Ministarstva kulture Izraela (2004) za mlade stvaraoce, i Landau nagradu za scenske umetnosti (2009). Godine 2008., ponela je titulu Izabranog umetnika Fondacije za kulturnu izuzetnost Izraela.

Gaj Behar je imao značajnu ulogu u kreiranju noćnog života Tel Aviva, ali  takođe i kao kurator multidisciplinarnih umetničkih događaja, u periodu od 1999-2005. godine.  Sa Ejalovom je prvi put sarađivao na predstavi  “Bertolina”, 2005, i od tada neprekidno deluju zajedno.

Od 2006. godine, saradnici Šaron Ejal i Gaj Behar predstavljaju značajan glas umetničke zajednice, stvarajući originalna i od kritike izuzetno cenjena dela za Kompaniju Batševa i druge ugledne trupe širom sveta. L-E-V je kulminacija dugogodišnje saradnje i jedinstvenih umetničkih trenutaka koje Šaron Ejal i Gaj Behar, praćeni beskrajno originalnom muzikom Orija Lihtika, donose u izvođenju žestoko talentovanih igrača koji se kreću sa izražajnom preciznošću. L-E-V se hrani novim tehnologijama, i integriše ih bez napora i nenametljivo u dela pomešanih umetničkih disciplina, koje podjednako mogu biti izvedene u tehno klubu ili u operi. L-E-V je ušće pokreta, muzike, rasvete, mode, umetnosti i tehnologije – gde svaki činilac nosi jedinstvenu izražajnost i emotivno bogatstvo. Kompanija ispunjava cilj stalnog pomeranja i angažovanja najšireg spektra nove publike i saradnika.

Najvažnije nasleđe Šaron Ejal i Gaja Behara je leksikon pokreta, koji ih razlikuje od svih drugih umetnika. To je njihov lični jezik, prepun strasti, i u isto vreme, predivno delikatan. Igrači se kreću poput ljudi iz druge kulture, telima koja se različito pokreću noseći svet sopstvenih slika i sećanja.

25.11.2016 ,

POKOJNIK (PRODUKCIJA FDU)

Branislav Nušić
Režija: Igor Vuk Torbica

Premijera: 15/05/2012 (FDU, Scena „Mata Milošević”), 28/09/2012 (Teatar „Bojan Stupica“)
Poslednje izvođenje:

  • Rina Andrijana Oliverić
  • Spasoje Blagojević Dejan Dedić
  • Mile Lazar Đukić
  • Anta Stefan Bundalo
  • Ljubomir Protić Željko Maksimović
  • Milan Novaković Branislav Zeremski
  • Pavle Marić Marko Janketić
  • Mladen Đaković Ivan Mihailović
  • Aljoša Aleksandar Marković
  • gospodin Đurić Bane Jevtić
  • Muzičari Marko Marić, Aleksandar Savić, Nikola Ulemek

Dramaturzi: Tamara Bijelić, Maša Seničić
Organizatori: Pavle Jakičić, Kristijan Šujević
Scenograf: Veljko Stojanović
Kostimograf: Ivana Čemerikić
Kompozitor: Marko Marić
Fotograf: Jelena Veljković
Dizajneri zvuka: Mlađan Matavulj, Srđan Milovanović

Trajanje: 1h 20 min, bez pauze

Produkcija Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu
Projekat je realizovan u saradnji sa Sekretarijatom za kulturu Skupštine grada Beograda.

„Pokojnik je smešten u kasne sedamdesete godine – period u kome je komunistička partija, na čelu sa drugom Titom, vršila velike čistke liberala i tehnomenadžera, nakon čega je ponovo uspostavila i učvrstila nove strukture podobnih i pogodnih partijskih ljudi. Naš Pokojnik upire prstom upravo u taj fenomen, koji je socijalistički sistem u toku perioda Jugoslavije ustoličio (a koji u Srbiji i dalje živimo), a to je da vladaju nepotizam i protekcija štićenika po porodičnoj i partijskoj liniji, ili prostije rečeno: da se sve može – „preko veze““.

 

 

05.11.2016

AGHET (KONCERT / NO BORDERS ORCHESTRA I DRESDNER SINFONIKER)

Koncert je izveden na Sceni “Ljuba Tadić” 5. novembra 2016. u 20h

No Borders Orchestra i Dresdner Sinfoniker
Dirigent: Premil Petrović
Solisti: Matthias Worm (viola), Araik Bartikian (duduk), Marc Sinan (e-gitara i glas)
Dresdner Kammerchor i AuditivVokal

Aghet je zajednički umetnički poduhvat No Borders Orchestra i Dresdner Sinfoniker, posvećen pamćenju genocida nad Jermenima i apelovanju na savest savremenog sveta u  odnosu na ljude koji su progonjeni danas.

U nazivu projekta je reč Aghet (u prevodu: velika nesreća / velika katastrofa) kojom Jermeni označavaju tragično iskustvo od pre jednog veka. Nestalo je skoro milion i po života. Kultura sećanja je dug prema žrtvama, a kultura mira i dijaloga obaveza je prema budućim generacijama. Iz tog uverenja, renomirani solisti i ansambli okupili su se oko programa sačinjenog od dela savremenih autora: Turčina Zeynepa Gedizlioglua, Jermenina Vachea Sharafyana i Nemca Helmuta Oehringa.

I na prostoru nekadašnje Jugoslavije se još leče rane iz 1990-ih. No Borders Orchestra nastao je s namerom da doprinese procesu pomirenja i čine ga vrsni muzičari iz svih do juče zaraćenih balkanskih nacija. To što je uz vrhunske Drezdenske simfoničare deo Aghet-a, za No Borders Orchestra je prirodan sled stvari.

Beograd će čuti ovaj program posle Drezdena i Berlina, a pre Jerevana i Istanbula. To je muzika koja ne miluje uši. Ona grebe celo biće. Ali, pomaže.

02.11.2016

HAJMATBUH (NARODNO POZORIŠTE SOMBOR)

Predstava je izvedena na Sceni “Ljuba Tadić” 2. novembra 2016. u 20h
Prvobitno je bilo predviđeno da se predstava izvede na Sceni “Ljuba Tadić” 24. 02. 2016. u 20h, ali je izvođenje otkazano zbog bolesti glumca.

Kaća Čelan
Režija: Gorčin Stojanović

Scenografija i izbor muzike: Gorčin Stojanović, Kostimografija: Lana Cvijanović

Gostovanje Narodnog pozorišta Sombor

Reč reditelja

„Strancem se može biti samo u zavičaju“, kaže Slobodan Šnajder. „Dom je gde je srce/ dom je tako daleko/, dom je samo osećanje / dom je – zaboravih“, peva Lena Lovič. Između zaborava i stranstvovanja „u zemlji svoji, na baštini tuždi“ valja se život u ovoj drami, u ovoj predstavi, ovde oko nas. Valja se teško, s mukom, u stalnom traženju smisla, pa ipak – to je život. U životu učestvuju oni koji mogu podneti intenzitet besmisla, protivstavljajući mu ljubav, nežnost, uzajamnost, solidarnost, milosrđe. Život je stvar srca. O tome hoće govoriti ova naša predstava, o tome je reč kod Kaće Čelan, iz Ratkova kraj Odžaka, kraj Sombora, kraj Novog Sada, kraj Dunava, kraj Balkana, kraj Evrope, kraj Atlantika. Kaća sada gleda u vodu Tihog okeana. Šta tamo vidi? Sve ravno, bokte, k’o Bačka.

26.09.2016

Urnebesna tama (50BITEF16)

50BITEF16

Volfram Loc
Režija: Dušan David Paržižek

Burg teatar, Beč, Austrija

Mladi nemački pisac Volfram Loc dobitnik je mnoštva prestižnih nemačkih nagrada, a privukao je posebnu pažnju upravo dramom Urnebesna tama, pre svega zbog produkcije nastale u bečkom Burg teatru, a u režiji jednog od najmarkantnijih evropskih reditelja Dušana Davida Paržižeka. Ovaj odličan tekst, koji se (auto)ironično referiše na amblematičnu knjigu Džozefa Konrada Srce tame i na kultni film Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole, tematizuje postkolonijalni diskurs savremene zapadne civilizacije i njenu ograničenu i arogantnu percepciju “drugosti” koja, pogotovu u današnjoj Evropi, proizvodi nerazumevanje i agresiju. Postavljajući pitanje o smislu savremene civilizacije, Loc pokreće i pitanje o smislu savremenog pozorišta: da li je ono mesto pobune ili malograđanskog konformizma. Kao što sam Loc kaže na kraju svog manifesta o „Nemogućem teatru”: „Ništa nije onako kako jeste”. Somalijski pirati, zapadni vojnici, srpski švercer u afričkoj džungli, papagaj koji govori, zapadni mistici – svi su oni, u energičnom, duhovitom i teatralizovanom izvođenju četiri sjajne glumice, deo panoptikuma naše civilizacije koja je stigla do završnog stepena autodestrukcije…. Savet: nikako ne napuštati salu u pauzi!

06.09.2016

Teatar muzike i poezije Jelene Kamburove

Put uprkos sudbini (omaž Vladimiru Visockom)

U utorak, 6. septembra 2016. u 20 časova, na Sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta gostovao je Teatar muzike i poezije Jelene Kamburove iz Moskve. Muzička predstava pod nazivom Put uprkos sudbini omaž je jednom od najznačajnijih ruskih umetnika 20. veka, Vladimiru Visockom. Gostovanje teatra iz Moskve program je Sekretarijata za kulturu grada Beograda.

Pesme i stihove Vladimira Visockog izvodili su Nikita Visocki, Jelena Kamburova, Oleg Sinkin (klavir, klavijature) i Vjačeslav Golikov (gitara).

Predstava se izvodila sa titlom na srpskom jeziku.

31.08.2016

Hinkeman: šta mora neka bude (Koprodukcija JDP i FDU)

Vuk Bošković

HINKEMAN: ŠTA MORA NEKA BUDE (KOPRODUKCIJA JDP I FDU)

Režija: Andrej Nosov

PRODUKCIJA: Predrag Madžarević, Janko Dimitrijević, Strahinja Bošković,KOSTIMOGRAFKINJA: Darinka Mihajlović, SCENOGRAFKINJA: Mia David,KOMPOZITORKA: Irena Popović Dragović, DRAMATURG: Vuk Bošković, DIZAJNERKA SVETLA: Gordana Pantelić, ŠMINKERKA: Snežana Petković, MUZIČARI: Danilo Tirnanić (bubanj), Uroš Antić (harmonika), Vladimir Grubaj (klarinet), Lena Vasić (violina), 

Koprodukcija JDP i FDU

Po drami „Slučaj Hinkeman“ Ernsta Tolera

Srpsko pozorište nije u dobrom stanju. To ne mora da se dokazuje, to je samoočigledno. Samoočigledno je baš zbog toga što niko ne tvrdi da je suprotno. Nema knjiga teoretičara o „zlatnom dobu neonaturalizma“, ne postoji zbirka radova pod nazivom „Loncima i poklopcima do istine“. Povremeno, postoje naznake debate između mladih pozorišnih umetnika koji zagovaraju promenu, zaokret, poziv na aktivizam i već priznatih ljudi iz struke koji pričaju o sklonosti mladih ka „pronalaženju rupe na saksiji“. Svi se slažu da pozorište treba da postoji, da živi, da stvara, što je i logično jer svima ispred umetnik/ca stoji reč „pozorišni/a“.

Ernst Toler je dramu „Slučaj Hinkeman“ napisao u zatvoru 1922. i ona je njegovo svakako najpoznatije delo. Kroz celu svoju karijeru, koja se zajedno sa njegovim životom tragično završila u sobi njujorškog hotela „Mayflower“, pozorište i pisanje za pozorište koristio je kao platformu za politički aktivizam, što svakako ne umanjuje umetnički značaj njegovog dela, čak naprotiv. U trenutku kada smo odlučili da postavimo upravo ovu dramu, shvatili smo da ona mora da bude radikalno adaptirana, iz dva prosta razloga: prvi je da Srbija nije Nemačka, a drugi je da je prošao skoro čitav vek od njenog nastanka. U tom periodu Nemačka se podigla iz pepela Prvog svetskog rata, onda dovela do ivice uništenja kako sebe tako i pola sveta, pa se ponovo podigla iz pepela, ostala podeljena skoro pola veka, da bi danas bila ekonomsko i kulturno srce nove Evrope. Dok se sve to dešavalo sa Nemačkom i svetom, Srbija je najveći deo prethodnog veka (kao i veka pre njega) provela pokušavajući da utvrdi svoj identitet. Taj proces još uvek traje (i nema naznaka da će skoro biti kompletiran). Međutim, postoji jasna sličnost između Nemačke iz Tolerove drame i Srbije u kojoj živimo: oba društva su posleratna društva, i ova predstava, kao i originalni komad, u svojoj srži imaju tu temu.

Toler je napisao dramu sa mišlju o budućnosti Nemačke. On je duboko zazirao od nacionalizma, vrlo rano je počeo da govori kako protiv Hitlera, tako i protiv političke i društvene elite koja je odbijala da se sa Hitlerom obračuna, već mu je davala parče po parče prostora i vlasti verujući da on neće želeti više. U Nemačkoj su se, u međuratnom periodu, ideologije međusobno takmičile sa svojim vizijama o budućnosti Nemačke. Pobedila je najnasilnija i najekstremnija i svi znamo kako se to završilo. Ne može se reći da se u današnjoj Srbiji bilo ko na bilo kojoj od javnih „scena“ nudi na osnovu svoje vizije budućnosti. Ovde se još nije raščistilo sa prošlošću, nismo raščistili ni mi sa njom, niti ona sa nama. Četiri godine je prošlo od kraja Prvog svetskog rata do nastanka drame o životu ratnog vojnog invalida, veterana kroz koga pisac prelama celu situaciju u društvu (bar svoj pogled na nju). Od ratova u kojima Srbija nikada nije zvanično učestvovala prošlo je 18, od bombardovanja 14 godina. Od originalnih drama koje se bave ratnom tematikom ne može da se napravi ni pristojna kućna biblioteka. Od značajnih originalnih drama koje se bave ratom teško da može da se napravi i zbirka. Procenjivati kvantitativno šta može da se uradi od pozorišnog ili bilo kakvog drugog materijala posvećenog ljudima koji su bili u ratovima u kojima Srbija (ni)je učestvovala besmisleno je i bespredmetno. I ovde se ne radi o specijalnim interesima ili pravima vojnih veterana. To je jako tužna, potresna i zastrašujuća tema za neko drugo mesto. Ovde se radi o prostom pitanju: jesmo li mi ili nismo bili u tim ratovima? Jesu li ratni pohodi, pobede, zločini, pljačke i porazi rađeni u naše ime ili nisu? Šta je odgovornost ovog društva prema svemu tome? Ima li je? Da li je moguće govoriti o zločinima, a da se ne pominju i ne zloupotrebljavaju žrtve? Da li se ovde računaju samo „naše“ žrtve ili i žrtve i zločini? Šta su to „naše“ žrtve? Šta je ovo društvo uradilo za njih? Da li su one „naše“ uvek ili samo kada treba skrenuti razgovor sa teme „naših“ zločina na „njihove“ zločine? Ova pitanja zvuče retorički, pogotovu ako se posmatraju sa ideološke pozicije, ali ona su ozbiljna i stvarna i na njih ovo društvo ne želi da dâ odgovor. Čak se više i ne smatra da je odgovor potreban. A čak i da se pruži odgovor, da li za njim slede neki postupci?

Opšte je poznato da je PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) široko rasprostranjen među veteranima. Ono što je manje poznato je da oni imaju pravo na osiguranje samo ako im se PTSP utvrdi u roku od 5 godina po povratku iz rata. Veliki broj slučajeva dijagnoziran je nakon isteka tih 5 godina. Da li je to ozbiljan problem? Većina građana bi potvrdno odgovorila na to pitanje. Da li širenjem svesnosti o određenom problemu nastaje akcija? U ovoj zemlji i ovom društvu mnoge stvari su poznate, u svim sferama života. Ali to što su poznate, to ne znači da će bilo šta biti urađeno povodom njih.

Zbog svega ovoga bila je neophodna „ozbiljna“ adaptacija komada. Svi likovi u adaptiranoj verziji znaju sve o ostalim likovima (izuzev glavne linije radnje koja se bavi Gretinim neverstvom i Eugenovim zaposlenjem). Lik Majke Hinkeman je proširen, dopunjen dijaloškim i monološkim scenama koje se bave Eugenovim odlaskom u rat. Napisani su songovi. Frence je radikalno proširena, ona je zbir originalnog lika ljubavnice i Eugenovih prijatelja. Ona je takođe i aktivistkinja što je možda i najozbiljniji zaokret u odnosu na originalni komad. Toler nastupa sa aktivističke pozicije, on veruje da se društvenim, političkim i pozorišnim angažmanom sa jasnim stavom može uticati na društveni dijalog i društvenu situaciju. Ova adaptacija ne deli tu poziciju. Bar ne u tom smislu. Ovo nije oštra, britka društvena kritika kojom hoće da se izloži jasan politički i društveni stav i „plan za budućnost“. To ne znači da je takva vrsta diskursa nešto čega se treba kloniti. Ovde se ne priča o broju mrtvih, o izbeglicama, o hladnjačama, o masovnim grobnicama. To je sve već poznato, svi znaju sve o tome, ili znaju da ne žele da znaju bilo šta o tome. Činjenice kao takve ne donose istinu. Ova adaptacija se bavi vrlo jednostavnim i vrlo konkretizovanim pitanjem: „I?“

Svi sve znamo, svi znamo šta se desilo, šta će se desiti u zavisnosti od određenih izbora, svi znamo sve moguće posledice, ali nikako nešto da se desi. Cela jedna generacija odrasta čekajući da se odgovori na to pitanje od jednog slova. Najsiromašniji i najnezaposleniji deo stanovništva čine mladi, bez obzira na stepen obrazovanja. Za šta se mi školujemo? Šta ćemo postati? Šta možemo da postanemo? Zašto je to tako? Opet, ovo nisu pitanja koja treba da se tumače kroz vrlo jasan podtekst. Tog podteksta nema. Postoje samo pitanja bez odgovora, mogućnosti bez konkretnog izbora, odgovornost bez bilo koga ko bi mogao da bude odgovoran (sem u situacijama kada se svi mi međusobno, zajedno sa tabloidima dogovorimo da delegiramo krivicu nekome, naravno bez bilo kakve presude osim one na naslovnoj strani velikim, masnim slovima). Hiljade i hiljade pitanja za koja uvek postoje spinovani odgovori kako na javnoj sceni, tako i u privatnim, svakodnevnim životima običnih ljudi, a na koje uvek može da se postavi pitanje „I?“. To pitanje neće imati iskren odgovor. A na kraju, u ovoj adaptaciji, kao i u ovoj predstavi, sve se svodi na iskrenost. Od svakog novog monologa, scene ili lika, preko svakog rediteljskog postupka i glumačkog zadatka „Hinkeman: šta mora neka bude“ je pozorišna predstava o iskrenosti, kako nas, tako i onih kojima se obraćamo.

Srpsko, kao i svako pozorište, kao i svako društvo, mora da bude iskreno samo sa sobom da bi imalo smisla, da bi nešto uradilo, da bi nešto postiglo. Pozorište ne sme da se pretvori u „otvoreno“ snimanje TV serije na kome i oni na sceni i oni u publici znaju da ništa od svega toga nije stvarno, ali međusobno pravimo dogovor da to ne primećujemo. U stvari sme, ali onda ono postaje besmisleno, postaje laž, postaje „rijaliti“ koji gledamo radi eskapizma, ali zašto bismo gledali i stvarali „rijaliti“ koji je manje realan i od tog TV žanra?

Ovde se ne predlaže kopernikanski obrt u srpskom pozorištu ili revolucija, ovde se samo predlaže, jer se veruje da bi
umesto od „kad bi“ trebalo da se krene od pretpostavke „i bi“.

Vuk Bošković

 

Zahvaljujemo:

Jugoslovenskom dramskom pozorištu
Fondu za humanitarno pravo
Inicijativi mladih za ljudska prava
Marku Lekiću
Vladimiru Dekiću
Udruženju učesnika oružanih sukoba sa prostora bivše Jugoslavije

Stranica 1 од 512345