26.09.2016

Urnebesna tama (50BITEF16)

50BITEF16

Volfram Loc
Režija: Dušan David Paržižek

Burg teatar, Beč, Austrija

Mladi nemački pisac Volfram Loc dobitnik je mnoštva prestižnih nemačkih nagrada, a privukao je posebnu pažnju upravo dramom Urnebesna tama, pre svega zbog produkcije nastale u bečkom Burg teatru, a u režiji jednog od najmarkantnijih evropskih reditelja Dušana Davida Paržižeka. Ovaj odličan tekst, koji se (auto)ironično referiše na amblematičnu knjigu Džozefa Konrada Srce tame i na kultni film Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole, tematizuje postkolonijalni diskurs savremene zapadne civilizacije i njenu ograničenu i arogantnu percepciju “drugosti” koja, pogotovu u današnjoj Evropi, proizvodi nerazumevanje i agresiju. Postavljajući pitanje o smislu savremene civilizacije, Loc pokreće i pitanje o smislu savremenog pozorišta: da li je ono mesto pobune ili malograđanskog konformizma. Kao što sam Loc kaže na kraju svog manifesta o „Nemogućem teatru”: „Ništa nije onako kako jeste”. Somalijski pirati, zapadni vojnici, srpski švercer u afričkoj džungli, papagaj koji govori, zapadni mistici – svi su oni, u energičnom, duhovitom i teatralizovanom izvođenju četiri sjajne glumice, deo panoptikuma naše civilizacije koja je stigla do završnog stepena autodestrukcije…. Savet: nikako ne napuštati salu u pauzi!

06.09.2016

Teatar muzike i poezije Jelene Kamburove

Put uprkos sudbini (omaž Vladimiru Visockom)

U utorak, 6. septembra 2016. u 20 časova, na Sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta gostovao je Teatar muzike i poezije Jelene Kamburove iz Moskve. Muzička predstava pod nazivom Put uprkos sudbini omaž je jednom od najznačajnijih ruskih umetnika 20. veka, Vladimiru Visockom. Gostovanje teatra iz Moskve program je Sekretarijata za kulturu grada Beograda.

Pesme i stihove Vladimira Visockog izvodili su Nikita Visocki, Jelena Kamburova, Oleg Sinkin (klavir, klavijature) i Vjačeslav Golikov (gitara).

Predstava se izvodila sa titlom na srpskom jeziku.

31.08.2016

Hinkeman: šta mora neka bude (Koprodukcija JDP i FDU)

Vuk Bošković

HINKEMAN: ŠTA MORA NEKA BUDE (KOPRODUKCIJA JDP I FDU)

Režija: Andrej Nosov

PRODUKCIJA: Predrag Madžarević, Janko Dimitrijević, Strahinja Bošković,KOSTIMOGRAFKINJA: Darinka Mihajlović, SCENOGRAFKINJA: Mia David,KOMPOZITORKA: Irena Popović Dragović, DRAMATURG: Vuk Bošković, DIZAJNERKA SVETLA: Gordana Pantelić, ŠMINKERKA: Snežana Petković, MUZIČARI: Danilo Tirnanić (bubanj), Uroš Antić (harmonika), Vladimir Grubaj (klarinet), Lena Vasić (violina), 

Koprodukcija JDP i FDU

Po drami „Slučaj Hinkeman“ Ernsta Tolera

Srpsko pozorište nije u dobrom stanju. To ne mora da se dokazuje, to je samoočigledno. Samoočigledno je baš zbog toga što niko ne tvrdi da je suprotno. Nema knjiga teoretičara o „zlatnom dobu neonaturalizma“, ne postoji zbirka radova pod nazivom „Loncima i poklopcima do istine“. Povremeno, postoje naznake debate između mladih pozorišnih umetnika koji zagovaraju promenu, zaokret, poziv na aktivizam i već priznatih ljudi iz struke koji pričaju o sklonosti mladih ka „pronalaženju rupe na saksiji“. Svi se slažu da pozorište treba da postoji, da živi, da stvara, što je i logično jer svima ispred umetnik/ca stoji reč „pozorišni/a“.

Ernst Toler je dramu „Slučaj Hinkeman“ napisao u zatvoru 1922. i ona je njegovo svakako najpoznatije delo. Kroz celu svoju karijeru, koja se zajedno sa njegovim životom tragično završila u sobi njujorškog hotela „Mayflower“, pozorište i pisanje za pozorište koristio je kao platformu za politički aktivizam, što svakako ne umanjuje umetnički značaj njegovog dela, čak naprotiv. U trenutku kada smo odlučili da postavimo upravo ovu dramu, shvatili smo da ona mora da bude radikalno adaptirana, iz dva prosta razloga: prvi je da Srbija nije Nemačka, a drugi je da je prošao skoro čitav vek od njenog nastanka. U tom periodu Nemačka se podigla iz pepela Prvog svetskog rata, onda dovela do ivice uništenja kako sebe tako i pola sveta, pa se ponovo podigla iz pepela, ostala podeljena skoro pola veka, da bi danas bila ekonomsko i kulturno srce nove Evrope. Dok se sve to dešavalo sa Nemačkom i svetom, Srbija je najveći deo prethodnog veka (kao i veka pre njega) provela pokušavajući da utvrdi svoj identitet. Taj proces još uvek traje (i nema naznaka da će skoro biti kompletiran). Međutim, postoji jasna sličnost između Nemačke iz Tolerove drame i Srbije u kojoj živimo: oba društva su posleratna društva, i ova predstava, kao i originalni komad, u svojoj srži imaju tu temu.

Toler je napisao dramu sa mišlju o budućnosti Nemačke. On je duboko zazirao od nacionalizma, vrlo rano je počeo da govori kako protiv Hitlera, tako i protiv političke i društvene elite koja je odbijala da se sa Hitlerom obračuna, već mu je davala parče po parče prostora i vlasti verujući da on neće želeti više. U Nemačkoj su se, u međuratnom periodu, ideologije međusobno takmičile sa svojim vizijama o budućnosti Nemačke. Pobedila je najnasilnija i najekstremnija i svi znamo kako se to završilo. Ne može se reći da se u današnjoj Srbiji bilo ko na bilo kojoj od javnih „scena“ nudi na osnovu svoje vizije budućnosti. Ovde se još nije raščistilo sa prošlošću, nismo raščistili ni mi sa njom, niti ona sa nama. Četiri godine je prošlo od kraja Prvog svetskog rata do nastanka drame o životu ratnog vojnog invalida, veterana kroz koga pisac prelama celu situaciju u društvu (bar svoj pogled na nju). Od ratova u kojima Srbija nikada nije zvanično učestvovala prošlo je 18, od bombardovanja 14 godina. Od originalnih drama koje se bave ratnom tematikom ne može da se napravi ni pristojna kućna biblioteka. Od značajnih originalnih drama koje se bave ratom teško da može da se napravi i zbirka. Procenjivati kvantitativno šta može da se uradi od pozorišnog ili bilo kakvog drugog materijala posvećenog ljudima koji su bili u ratovima u kojima Srbija (ni)je učestvovala besmisleno je i bespredmetno. I ovde se ne radi o specijalnim interesima ili pravima vojnih veterana. To je jako tužna, potresna i zastrašujuća tema za neko drugo mesto. Ovde se radi o prostom pitanju: jesmo li mi ili nismo bili u tim ratovima? Jesu li ratni pohodi, pobede, zločini, pljačke i porazi rađeni u naše ime ili nisu? Šta je odgovornost ovog društva prema svemu tome? Ima li je? Da li je moguće govoriti o zločinima, a da se ne pominju i ne zloupotrebljavaju žrtve? Da li se ovde računaju samo „naše“ žrtve ili i žrtve i zločini? Šta su to „naše“ žrtve? Šta je ovo društvo uradilo za njih? Da li su one „naše“ uvek ili samo kada treba skrenuti razgovor sa teme „naših“ zločina na „njihove“ zločine? Ova pitanja zvuče retorički, pogotovu ako se posmatraju sa ideološke pozicije, ali ona su ozbiljna i stvarna i na njih ovo društvo ne želi da dâ odgovor. Čak se više i ne smatra da je odgovor potreban. A čak i da se pruži odgovor, da li za njim slede neki postupci?

Opšte je poznato da je PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) široko rasprostranjen među veteranima. Ono što je manje poznato je da oni imaju pravo na osiguranje samo ako im se PTSP utvrdi u roku od 5 godina po povratku iz rata. Veliki broj slučajeva dijagnoziran je nakon isteka tih 5 godina. Da li je to ozbiljan problem? Većina građana bi potvrdno odgovorila na to pitanje. Da li širenjem svesnosti o određenom problemu nastaje akcija? U ovoj zemlji i ovom društvu mnoge stvari su poznate, u svim sferama života. Ali to što su poznate, to ne znači da će bilo šta biti urađeno povodom njih.

Zbog svega ovoga bila je neophodna „ozbiljna“ adaptacija komada. Svi likovi u adaptiranoj verziji znaju sve o ostalim likovima (izuzev glavne linije radnje koja se bavi Gretinim neverstvom i Eugenovim zaposlenjem). Lik Majke Hinkeman je proširen, dopunjen dijaloškim i monološkim scenama koje se bave Eugenovim odlaskom u rat. Napisani su songovi. Frence je radikalno proširena, ona je zbir originalnog lika ljubavnice i Eugenovih prijatelja. Ona je takođe i aktivistkinja što je možda i najozbiljniji zaokret u odnosu na originalni komad. Toler nastupa sa aktivističke pozicije, on veruje da se društvenim, političkim i pozorišnim angažmanom sa jasnim stavom može uticati na društveni dijalog i društvenu situaciju. Ova adaptacija ne deli tu poziciju. Bar ne u tom smislu. Ovo nije oštra, britka društvena kritika kojom hoće da se izloži jasan politički i društveni stav i „plan za budućnost“. To ne znači da je takva vrsta diskursa nešto čega se treba kloniti. Ovde se ne priča o broju mrtvih, o izbeglicama, o hladnjačama, o masovnim grobnicama. To je sve već poznato, svi znaju sve o tome, ili znaju da ne žele da znaju bilo šta o tome. Činjenice kao takve ne donose istinu. Ova adaptacija se bavi vrlo jednostavnim i vrlo konkretizovanim pitanjem: „I?“

Svi sve znamo, svi znamo šta se desilo, šta će se desiti u zavisnosti od određenih izbora, svi znamo sve moguće posledice, ali nikako nešto da se desi. Cela jedna generacija odrasta čekajući da se odgovori na to pitanje od jednog slova. Najsiromašniji i najnezaposleniji deo stanovništva čine mladi, bez obzira na stepen obrazovanja. Za šta se mi školujemo? Šta ćemo postati? Šta možemo da postanemo? Zašto je to tako? Opet, ovo nisu pitanja koja treba da se tumače kroz vrlo jasan podtekst. Tog podteksta nema. Postoje samo pitanja bez odgovora, mogućnosti bez konkretnog izbora, odgovornost bez bilo koga ko bi mogao da bude odgovoran (sem u situacijama kada se svi mi međusobno, zajedno sa tabloidima dogovorimo da delegiramo krivicu nekome, naravno bez bilo kakve presude osim one na naslovnoj strani velikim, masnim slovima). Hiljade i hiljade pitanja za koja uvek postoje spinovani odgovori kako na javnoj sceni, tako i u privatnim, svakodnevnim životima običnih ljudi, a na koje uvek može da se postavi pitanje „I?“. To pitanje neće imati iskren odgovor. A na kraju, u ovoj adaptaciji, kao i u ovoj predstavi, sve se svodi na iskrenost. Od svakog novog monologa, scene ili lika, preko svakog rediteljskog postupka i glumačkog zadatka „Hinkeman: šta mora neka bude“ je pozorišna predstava o iskrenosti, kako nas, tako i onih kojima se obraćamo.

Srpsko, kao i svako pozorište, kao i svako društvo, mora da bude iskreno samo sa sobom da bi imalo smisla, da bi nešto uradilo, da bi nešto postiglo. Pozorište ne sme da se pretvori u „otvoreno“ snimanje TV serije na kome i oni na sceni i oni u publici znaju da ništa od svega toga nije stvarno, ali međusobno pravimo dogovor da to ne primećujemo. U stvari sme, ali onda ono postaje besmisleno, postaje laž, postaje „rijaliti“ koji gledamo radi eskapizma, ali zašto bismo gledali i stvarali „rijaliti“ koji je manje realan i od tog TV žanra?

Ovde se ne predlaže kopernikanski obrt u srpskom pozorištu ili revolucija, ovde se samo predlaže, jer se veruje da bi
umesto od „kad bi“ trebalo da se krene od pretpostavke „i bi“.

Vuk Bošković

 

Zahvaljujemo:

Jugoslovenskom dramskom pozorištu
Fondu za humanitarno pravo
Inicijativi mladih za ljudska prava
Marku Lekiću
Vladimiru Dekiću
Udruženju učesnika oružanih sukoba sa prostora bivše Jugoslavije

29.05.2016 ,

ŠINE

Milena Marković
Režija: Slobodan Unkovski

Premijera: 25. novembar 2002, Scena “Ljuba Tadić”
Poslednje izvođenje: 29. maj 2016, Scena “Ljuba Tadić”

Trajanje: 1h 30min, bez pauze

PREMIJERNA PODELA:

Debil Boris Milivojević
Junak Sergej Trifunović
Gadni Nebojša Glogovac
Rupica Jelena Đokić
Masni 1, pecaroš, domorodac Marinko Madžgalj
Masni 2, pecaroš, domorodac Nebojša Milovanović
Veseli Nikola Đuričko

 

Scenograf i kostimograf: Angelina Atlagić
Dramaturg: Marina Milivojević Mađarev
Muzički saradnik: Nebojša Ignjatović
Koreograf: Maja Milanović
Dizajn svetla: Svetislav Calić 

Jedno od ključnih dela nove srpske dramaturgije i pozorišno zaveštanje izgubljene generacije koja je stasala u toku devedesetih godina. Predstava u kojoj se, kao u velikom teatarskom kaleidoskopu, smenjuju uzbudljivi prizori puni srčanosti i žestine. Oni pokazuju da – u začaranom krugu nasilja – zlo koje neko čini ima koren ne samo u zlu koje je njemu činjeno, već i u tamnim, praiskonskim, nepobedivim silama u čoveku koje određuju njegove postupke i odnose sa drugima.

Komad Milene Marković Šine transponovan (je) u predstavu, koja će verovatno postati kultna za mlade generacije, a koja bi one starije u publici trebalo da navede da se upitaju šta su u prošlosti uradili, šta propustili da učine da svet oko nas bude bolji nego što jeste. (NIN)

Najnovija predstava JDP Šine ima velike izglede ne samo da bude značajno ostvarenje svoga doba već i da preraste u njegovo obeležje. (BLIC)

Šine su učestvovale na Osmom jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu (i tamo osvojile specijalnu nagradu „Ardalion“), Dvanaestim danima Zorana Radmilovića u Zaječaru (gde je glumac Boris Milivojević nagrađen „Zoranovim brkom“), na Bijenalu nove evropske drame u Visbadenu u Nemačkoj, Festivalu savremene drame u Budimpešti, Danima srpske kulture u Torontu, Tuzlanskim pozorišnim danima, na festivalu Grad teatar u Budvi i u projektu „Beograd-Sarajevo / Sarajevo-Beograd“. Osim toga, Šine su gostovale i u Lazarevcu, Tivtu, Podgorici, Rumi, Smederevu, Somboru, Pančevu, Bratislavi, Čačku, Valjevu, Zagrebu, Novom Sadu.

FOTOGRAFIJE IZ PREDSTAVE
PLAKAT
PROGRAM

28.05.2016 ,

HADERSFILD

Uglješa Šajtinac
Režija: Aleks Čizholm

Premijera: 26. februar 2005, Teatar “Bojan Stupica”
Poslednje izvođenje: 28. maj 2016, Scena “Ljuba Tadić”

PREMIJERNA PODELA:

  • Raša Goran Šušljik
  • Ivan Nebojša Glogovac
  • Dule Vojin Ćetković
  • Igor Damjan Kecojević
  • Milica Tijana Mladenović/Suzana Lukić
  • Otac Josif Tatić

Scenograf: Marija Kalabić
Kostimograf: Jelisaveta Tatić Čuturilo
Dramaturzi: Miloš Krečković, Marija Stojanović
Video: Dušan Udicki
Dizajner svetla: Svetislav Calić 

Trajanje predstave: 2h, bez pauze

Produkcija predstave HADERSFILD ostvarena je u saradnji sa Britanskim savetom. 

Prerušena u priču o povratku starog prijatelja iz desetogodišnje emigracije i ponovnom susretu najboljih drugova, ova drama – jedna od najuzbudljivijih koje su na srpskom jeziku napisane u ovom veku – odgovara na neka od najtežih i najbolnijih pitanja o životu u našem vremenu i našem prostoru, ali i na ona univerzalna: o iskrenosti i obmani, o odgovornosti prema drugima i prema samome sebi, o mladosti, sazrevanju i smrti.

Mnogo je vremena prošlo od kada sam bio tako iskreno srećan dok sam gledao jednu pozorišnu predstavu i isto tako žalostan što je ona morala da se završi. Glumci rade sve što je potrebno da poverujemo kako je Šajtinčeva priča ne samo njihova, nego i naša. (B92)

Predstava mladih za mlade. (POLITIKA)

Po količini emocija i uzbuđenja koje je izazvala u prepunom gledalištu, ova predstava može da uđe među nekoliko najuspješnijih pozorišnih ostvarenja u višegodišnjoj istoriji budvanskog festivala. (POBJEDA)

Sjajna glumačka ekipa (…) izazvala je ono što se ipak tako rijetko događa u pozorištu, a čini njegovu suštinu – apsolutnu koncentraciju publike, smijeh, suze, i na kraju, višeminutne ovacije cijelog gledališta koje je ustalo na noge da pozdravi umjetnike. (VIJESTI)

Uz ogroman broj gostovanja u Srbiji i u regionu, uzduž i popreko Balkanskog poluostrva, predstava Hadersfild sudelovala je i na festivalima u Novom Sadu, Užicu, Mladenovcu, Zaječaru, Brčkom, Doboju, Banja Luci, Budvi osvajajući na njima gotovo sve glavne nagrade, uključujući tri Sterijine: Uglješi Šajtincu za najbolju novu dramu, Nebojši Glogovcu i Goranu Šušljiku za glumu, i četiri Ardaliona: za najbolju predstavu, za scenografiju (Marija Kalabić), za glavnu mušku (Nebojša Glogovac) i najbolju sporednu ulogu (Josif Tatić).

FOTOGRAFIJE IZ PREDSTAVE
PLAKAT
PROGRAM

14.04.2016

TRI SESTRE (GOSTOVANJE POZORIŠTA “BORA STANKOVIĆ”, VRANJE)

Ansambl pozorišta „Bora Stanković” iz Vranja gostovao je u petak 25. marta na Sceni Studio JDP u 20.30h

A. P. Čehov
Režija: Trajče Gjorgiev

Kostimograf: Ivana Mladenović, Scenografija: Trajče Gjorgiev, Izbor muzike: Trajče Gjorgiev,

Da li je bolji život…tamo negde vani … da li je smisao života daleko od nas…poći i naćiga?… Ili je to čežnja koja postoji kod svakoga od nas…

Duboko u sebi znamo i sigurni smo da sve zavisi od nas samih, ali ipak, nekako bolje zvuči, izgleda lakše, otići i predati se tom dalekom , nepoznatom, primamljivom prostoru Moskve, NJujorka, Singapura, Guangžua, Montereja… zato što su tamo drugačiji mirisi, drugačije ljubavi, ljudi, zemlja, voda…

Kakva laž! Kakva velika obmana…

Taj osećaj bespomoćnosti i beznadežnosti i tamo je isti, zato što smo na tom putu poneli sebe, a ne neko drugo biće…zato što je od sebe najteže pobeći.

“Da nam je znati! Da nam je znati! “

Reč reditelja

Premijera: 22. 10. 2015. Pozorište “Bora Stanković”, Vranje

09.04.2016

L-E-V (Beogradski festival igre)

Predstava L-E-V izvedena je  09. 04. 2016. u okviru 13. Beogradskog festivala igre

Režija: Šaron Ejal, Gaj Behar

Dizajn zvuka: Ori Lichtik, Dizajn svetla: Avi Yona Bueno (Bambi), Kostim: Odelija Arnold u saradnji s Rebekom Hajting, Gonom Biranom, Šaron Ejal, Gajom Beharom, Tehnički direktor: Alon Koen, 

http://www.belgradedancefestival.com/index.php/program/l-e-v-tel-aviv 

Svinja ubica / Mesto minimalističkog izraza, intenzivne iskrenosti i beskompromisne telesnosti. U ovoj postavci, kolaž muzičara Orija Lihtika postaje sastavni telesni deo same igre. Komad ostavlja utisak nežne duše na ivici propasti, kada jedini preostali instinkt teži ideji ubijanja najdražih i sopstvenoj smrti.

Sara / Sara je kao biser u kovčegu sa blagom, kutija dragulja koja istovremeno miriše na davna vremena i odiše svežinom. Kutija se ne može otvoriti sasvim, jer će njen šarm izbledeti. Beli biser, providan, biser preko koga se prelivaju boje, ali uvek ostaje biser. Sara je minimalistička, nežna, osećajna i osetljiva, zatvorena i staromodna u isto vreme. Postoji osećaj uzdržanosti koji se koristi minimalno i do samog maksimuma. Ona ne dopušta distancu i približava se srcu. Ona dolazi iz nepoznatog i napušta svet kao kad se oblak rasprsne u prašinu ljubavi.

Igračica i koreografkinja Šaron Ejal je rođena u Jerusalimu. Igrala je sa Kompanijom Batševa od 1990- 2008. godine, i počela da stvara koreografije u okviru kompanijskog projekta “Batševini igrači kreiraju”. Radila je kao saradnik umetničkog direktora ove trupe, u periodu 2003-2004. godine, i kao stalni koreograf kompanije od 2005-2012. godine. Tokom 2009. godine, počela je da stvara komade za druge plesne kompanije, širom sveta: “Killer Pig” (2009) i “Corps de Walk” (2011) za Carte Blanche iz Norveške; “Too Beaucoup” (2011) za Hubbard Street Dance iz Čikaga i “Plafona” (2012) za nemačku Plesnu kompaniju Oldenburga. Godine 2013., osnovala je trupu L-E-V, zajedno sa svojim dugogodišnjim saradnikom Gajom Beharom. Prethodne godine premijerno je izvedena njihova postavka “Crno bez naslova” za Plesnu kompaniju Opere Geteborga. Šaron Ejal je dobitnica mnogih nagrada, uključujući i Nagradu Ministarstva kulture Izraela (2004) za mlade stvaraoce, i Landau nagradu za scenske umetnosti (2009). Godine 2008., ponela je titulu Izabranog umetnika Fondacije za kulturnu izuzetnost Izraela.

Gaj Behar je imao značajnu ulogu u kreiranju noćnog života Tel Aviva, ali takođe i kao kurator multidisciplinarnih umetničkih događaja, u periodu od 1999-2005. godine. Sa Ejalovom je prvi put sarađivao na predstavi “Bertolina”, 2005, i od tada neprekidno deluju zajedno.

Od 2006. godine, saradnici Šaron Ejal i Gaj Behar predstavljaju značajan glas umetničke zajednice, stvarajući originalna i od kritike izuzetno cenjena dela za Kompaniju Batševa i druge ugledne trupe širom sveta. L-E-V je kulminacija dugogodišnje saradnje i jedinstvenih umetničkih trenutaka koje Šaron Ejal i Gaj Behar, praćeni beskrajno originalnom muzikom Orija Lihtika, donose u izvođenju žestoko talentovanih igrača koji se kreću sa izražajnom preciznošću. L-E-V se hrani novim tehnologijama, i integriše ih bez napora i nenametljivo u dela pomešanih umetničkih disciplina, koje podjednako mogu biti izvedene u tehno klubu ili u operi. L-E-V je ušće pokreta, muzike, rasvete, mode, umetnosti i tehnologije – gde svaki činilac nosi jedinstvenu izražajanost i emotivno bogatstvo. L-E-V ispunjava obećanje stalnog pomeranja i angažovanja najšireg spektra nove publike i saradnika.

22.03.2016

Rahelina kutija (nezаvisna produkcija Kino-Teаtаr)

Autorski projekаt nezаvisne produkcije Kino-Teаtаr

[…]Rаhelinа kutijа sаzdаnа je od dokumentаrne grаđe o nаšoj velikoj glumici Rаheli Ferаri kojа je fаšističku okupаciju provelа u Beogrаdu tokom Drugog svetskog rаtа (1941-1945). U drаmаturškom pogledu, u tekstu se strаteški i temeljno zаmаgljuju i ukidаju grаnice između fiction i faction, dokumentаrne grаđe i njene scenske obrаde. Posredi je drаmаturško-rediteljski koncept višeglаsne ispovesti: tri glumice interpretirаju Rаhelu u rаzličitim periodimа, nа osnovu memoаrskih zаpisа sаčuvаnih nа ceduljаmа u nekoj borhesovskoj kutiji– potpuno je originаlаn, аutorski postupаk.

[...]Rаhelinа kutijа ističe se i po tome što doprinosi ispitivаnju jedne od nаjvećih filozofskih, umetničkih, socijаlnih i političkih temа XX vekа–holokаustа – ili, šire, kulturološki gledаno, istrаživаnju “politike sećаnjа”… Ako Rаhelinu kutiju posmаtrаmo kаo kinesku kutiju (ili ruske mаtroške), ondа se u poslednjoj, nаjmаnjoj kutiji – onoj kojа je osnovа cele drаmаturške konstrukcije – prepoznаje univerzаlno egzistencijаlno pitаnje koje prevаzilаzi konkretni istorijski kontekst (nаcističkа okupаcijа i holokаust), kаo i pojedinаčnu životno-profesionаlnu sudbinu umetnikа (nemogućnost stvаrаlаčkog sаmoostvаrenjа) –postаvljа se pitаnje: kаko biti čovek u neljudskim okolnostimа?”

Ivаn Medenicа, pozorišni teoretičаr, profesor FDU

Premijera: 3. april 2015.

Trajanje predstave: 1h 20min, bez pauze

Režija: Nikola Jelovac

Umetnički saradnici: Jovan Ćirilov, Dara Čalenić, Kompozitor: Vuk Prađovski, Kostimograf:Ana Sarkisjan, Video: Miloš Tomić, Dizajn svetla: Nenad Petrović, Dizajn kutije : Bojana Sinđić, Miloje Marković, Grafički dizajn : Isidora Nikolić, Fotografije: Nenad Petrović, Post produkcija : Nemanja Jovanov , Izvršna produkcija: Anđelka Janković, Asistent produkcije:Tamara Pović , 

Stranica 4 од 8« Prva...23456...Poslednja »